Pripremanje torti i kolača ima dugačku istoriju. Prve pečene poslastice pravljene su od brašna i šećera ili meda; smesi su često dodavana jaja, mleko ili mast, pa se ona uvećavala prilikom pečenja. Nije ni čudo da je granica između kolača i hleba, torte i biskvita bila gotovo nevidljiva.
Predak svega je hleb, i to u svom najjednostavnijem obliku. Kako su se tehnike pečenja razvijale, a ishrana se izmenila, ono što se ranije smatralo hlebom dobilo je svoju posebnu kategoriju. Neke vrste hleba iz starog Rima obogaćene jajima i puterom dostigle su izgled kolača.
Evropa (i Severna Amerika, na koju su Evropljani imali uticaja) uvek je bila centar pravljenja torti. Evropske torte uvek su sadržavale veće količine putera, jaja i drugih dodataka kao što je čokolada, na primer. Centralna i istočna Evropa imale su svoje drugačije specijalitete, kao što je uskršnji kulidž.
Zapadna tradicija spravljanja torti i kolača malo se odražava u Aziji. U nekim zemljama torte u zapadnom obliku usvojene su u malom obimu, na primer, kolačići koji se prave u Japanu pod nazivom kasutera. Ali „torte“ koje se prave u Aziji su potpuno različite. U Aziji su omiljeni kolači od pirinča s Filipina.
Istorija kolača proteže se duboko u prošlost. U ostacima koji su pronađeni u Švajcarskoj utvrđeno je da su tadašnji stanovnici pravili kolače tako što su mrvili žitarice i tu smesu potom pekli. Takvi kolači danas bi pre ličili na hleb. Ali, i danas postoje ovakve vrste kolača, koje bi se pre mogle nazvati biskvitima zbog svog tankog i ravnog oblika. Kultura u starom Egiptu bila je prva koja je pokazala pravo umeće u pečenju i pravljenju različitih oblika hleba, uključujući i one slatke, od meda. Grci su imali jednu vrstu kolača od sira, a Rimljani su pravili različite vrste voćnih kolača s lešnicima, suvim grožđem i drugim vrstama voća. U 14. veku u Britaniji pravili su se kolači i torte za specijalne prilike. Jedna torta napravljena je od 13 kilograma brašna, putera, pavlake, jaja, začina i meda.
Modle za kolače u raznim oblicima koriste se još od sredine 17. veka. Većina kolača jela se uz čašu slatkog vina ili uz čaj. Na velikim banketima svečano ukrašene torte više su pravljene za gledanje i divljenje nego za jelo. Od polovine 19. veka Francuzi su u svom jelovniku imali poslasticu koja se služila na kraju obroka.
U 19. veku napredak tehnologije omogućio je mnogo jednostavnije spravljanje kolača. Soda bikarbona, pronađena 40-ih godina 19. veka, kao i prašak za pecivo, doprineli su lakšem pravljenju kolača. Još jedan tehnološki pronalazak bilo je i lakše kontrolisanje temperature pečenja u šporetima.
U većini evropskih država i Severnoj Americi tradicija kućnog pripremanja kolača je opstala, i to s mnoštvom različitih recepata za pripremu poslastica koji su se razvili iz onih osnovnih. Sposobnost spravljanja dobrog kolača ili torte bila je cenjena veština, a to je ostala i do danas.